LEKTIRA

 

MIŠ POSEJA PROJU

ŠALJIVE PESME

Naši preci voleli su šalu i smeh, ali i da se grubo podsmehnu. Oni su kroz šalu i smeh često izražavali svoje misli i težnje. U šaljivim pesmama iskazivala se šala, radi vedrog raspoloženja i prijatnog zabavljanja. U šaljivim pesmama iskazivao se i podsmeh na mnoge negativne pojave: oholost, hvalisavost, sebičnost, nadmenost, iskoriščavanje drugih i sl.

Ja sam čudo video

Ja sam čudo video,
Puž i vo se tuku,
Koze kola vuku,
Konj na grani spava,
Zec put preorava,
Vuk na drumu prosi
Mrav na ledja bure nosi.

Snov snovala žuta žaba

Snov snovala žuta žaba

preko mora, na dva čvora,

k njoj dolazi rak na konju:

“Šta to radiš žuta žabo?”

“Stanujem platno, snujem zlatno

da sašijem tebe gaće!

Miš poseja proju

Мiš posejа proju

na јеževu polju.

Narasla je proja

mišu dо ramenа,

žabi dо kolenа.

Bere uja jagode

Bere uja jagode

U šarenu mericu;

Otud ide lisica,

Pa prevali mericu.

Stade uja plakati.

-    Nemoj, ujo, plakati:

Danas, sutra Vidovdan,

Pa ćemo te ženiti:

Svraka plete čarape –

‘Oće kuma da bude?

Vrana pere košulje –

‘Oće dever da bude;

Miš pripasa kecelju –

‘Oće kuvar da bude.

Gleda mačak s tavana,

Pa ulovi kuvara.

ŠALJIVE PRIČE

TI ĆEŠ SVIRATI

Kad je nekakav čovek polazio neku na put, komšije i poznanici navale oko njega, pa jedan veli: donesi mi ovo, drugi veli: donesi mi ono, a nijedan ne daje novaca; onda nekakvo dete izađe pred njega i pruživši mu paru, reče:

-    Na ti, molim te, ovu paru, te mi kupi i donesi sviralu.

A on mu onda odgovori:

- Ti ćeš, sinko, svirati.

MILUTINU PO POLUTINU

Pripoveda se kako je nekakva žena imala sina Milutina i tri pastorka, pa umesivši tri kolača, dade svakome pastorku po jedan, govoreći:

“Evo vama svakome po jedan kolač, a vi mome Milutinu podajte samo po polutinu”.

ERO I KADIJA

Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto. Onda Ero brže bolje otrči kadiji:

“Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu.”

– “Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?”

– “Nije niko, nego se pobole same.”

– “E! vala, more! marvi nema suda.”

– Onda Ero: “Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.”

– “A a! more! stani dok pogledam u ćitap;” pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku:

“Ne ćeš, Bog i Božja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj.”

E, LIJO SAD SI DOLIJALA

U nekakvoj zemlji oglasi se lažljiv vrač. Car od one zemlje dozove ga preda se i iznesavši u zavezanoj vreći lisicu, reče mu: “Ako pogodiš šta je u toj vreći, pravi si vrač, i neću ti ništa; ako li ne pogodiš, pogubiću te”. Onda on zamislivši se malo reče sam sebi: “E, lijo, sad si dolijala!” Čuvši to, car odmah poviče: “Pogodi, lisica i jest!” I tako ga otpuste kao pravoga vrača.

BAJKE

PEPELJUGA

Prele djevojke kod goveda oko jedne duboke jame, a dođe nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im reče:
- Djevojke! Čuvajte se vi te jame, jer da kojoj od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu.
Ovo rekavši starac otide, a djevojke onda, čudeći se njegovijem riječima prikuče se jami još bliže i stanu se u nju nadvirivati i razgledati je, dok se jednoj, koja je bila najljepša između njih, izmakne vreteno iz ruke i padne u jamu.
Kad ona u veče dođe kući, a to joj se mati pretvorila u kravu i stoji pred kućom. Po tom ona stane ovu kravu goniti na pašu s ostalijem govedima. Poslije nekoga vremena otac se ove djevojke oženi udovicom, koja dovede jednu svoju kćer. Maćeha stane odmah mrziti na svoju pastorku osobito za to, šta je ona bila ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke, da je kara i muči. Jednom joj dade u jutru punu torbu kudjelje, pa joj rekne:
- Ako ovo sve danas ne opredeš i u kokošku ne smotaš, ne idi mi doveče kući, ubit ću te.
Djevojka sirota idući za govedima prela je koliko je mogla. A kad na podne goveda poliježu u plandištu, ona videći da se na kudjelji ne poznaje, što je oprela, stane plakati. Kad je vidi ona krava, što joj je bila mati, gdje plače, zapita je, što joj je; a ona joj kaže sve redom, što je i kako je. Onda krava tješeći je rekne joj, da se za to ne brine ni malo:
- Ja ću, – veli, – kudjelju uzimati u usta i žvatati, pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku.
Tako i učine: krava stane kudjelju u usta uzimati i žvatati, a djevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove. Kad djevojka u veče maćesi da veliku kokošku, maćeha joj se vrlo začudi, pa joj sjutridan da još više kudjelje; a kad ona i ovo oprede i smota kao i ono prije i u veče donese kokošku gotovu, ona pomisli u sebi, da to njoj pomažu njezine drugarice, pa joj treći dan da još više kudjelje. Ali kradom pošalje za njom i svoju kćer, da gleda, ko to njoj pomaže presti i motati. Kad se ova poslana djevojka privuče, te vidi kako krava kudjelju uzima i žvače, a pastorka na njezino uho pređu mota, ona se vrati kući kaže sve materi svojoj. Po tom maćeha navali na svog muža, da se krava zakolje. Muž je iznajprije ženu od toga odvraćao, ali najposlije, kad se žena nije šćela okaniti, pristane i on na to, i kaže joj, da će je u taj i taj dan zaklati.
Kad pastorka za to dozna, ona stane jednako plakati, a kad je krava zapita, zašto plaće, i ona joj kaže sve što je i kako je, reče joj krava:
- Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju; pa kad ti bude kaka nevolja, dođi na moj grob i naći ćeš pomoć.
Kad kravu zakolju i meso joj stanu jesti, djevojka nije šćela okusiti izgovarajući se, da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti, pa ih zakopa, đe joj je krava kazala.
Djevojci je ovoj bilo ime Mara, ali kako je poslije toga najviše radila i slušala u kući: nosila vodu, gotovila jelo, prala sudove, mela kuću i radila sve ostale kućevne poslove, i kako se tako najviše oko vatre nalazila, prozovu je maćeha i njezina kći Pepeljugom.
Jednom u nedjelju maćeha, opremivši se sa svojom kćeri u crkvu, prospe po kući punu kopanju prosa, pa reče pastorci:
- Ti pepeljugo! Ako ovo sve proso ne pokupiš i ručak ne zgotoviš, dok mi iz crkve dođemo, ubit ću te.
Pošto one otiđu u crkvu, djevojka sirota stane plakati govoreći u sebi:
- Za ručak mi nije brige, lasno ću ga zgotoviti, ali ko će toliko proso pokupiti!
U tom joj padne na um, što joj je krava rekla, ako kad bude u nevolji, da ide na njezin grob i da će naći pomoć; pa otrči odmah onamo. Kad tamo, ali, šta da vidi! Na grobu stoji velikački sanduk otvoren pun svakojakijeh dragocjenijeh haljina, a na zaklopcu njegovu dva bijela goluba, pa joj reknu:
- Maro! Uzmi iz sanduka haljine, koje hoćeš, pa se obuci i idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti.
Ona veselo uzme prve haljine s vrha sve od same svile, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi sve se, i žensko i muško, začude njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najviše, što niko nije znao, ko je ona i otkuda je; a osobito joj se začudi i oko na nju baci carski sin, koji se ondje desio. Kad bude ispred svršetka leturđije, ona se iz crkve iskrade pa bježi kući; pa svukavši svoje haljine ostavi ih u sanduk, a on se sam zatvori i nestane ga. Ona brže k vatri, kad tamo, a to proso pokupljeno, ručak gotov, i sve uređeno.
Malo postoji, al’ eto ti joj maćehe sa kćerju svojom iz crkve, i vrlo se začude, kad vide sve uređeno, pa i proso pokupljeno.
Kad bude u drugu nedjelju, maćeha se sa svojom kćerju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe još više prosa po kući; pa kaže pastorki kao i prije:
- Ako to sve proso ne pokupiš i ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš, dok mi dođemo iz crkve, ubit ću te.
Pošto njih dvije otiđu u crkvu, pastorka odmah k materinu grobu, kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao i prije i na zaklopcu stoje dva bijela goluba, pa joj reknu:
- Obuci se ti, Maro, pa idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti.
Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od čistoga srebra, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se opet začudi sve još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje. Ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri.
Kad joj maćeha sa svojom kćerju dođe iz crkve, još većma se začude kad vide proso pokupljeno, ručak gotov i ostalo sve uređeno, i nikako se nijesu mogle dočuditi.
Kad bude u treću nedjelju, one se opet spreme u crkvu, pa na pohodu maćeha prospe još više prosa po kući i kaže pastorci kao i prije:
- Ako ovo proso sve ne pokupiš, ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš, dok mi dođemo iz crkve, ubit ću te.
Pošto one otidu iz kuće, pastorka odmah k materinu grobu i nađe opet sanduk otvoren i na zaklopcu dva bijela goluba, koji joj reknu, da se obuče i da ide u crkvu, a da se ne brine ni za što u kući. Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od suha zlata, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se svi začude još većma, a carev sin bio namislio da je ne pušta kao i prije, već da je čuva da vidi, kuda će.
Kad bude ispred svršetka leturđije, te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice. I tako ona između naroda provlačeći se i bježeći, nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona, ne imajući kad tražiti je, pobjegne bosonoga, a carev sin uzme joj papuču. Došavši ona kući svuče se i haljine ostavi u sanduk, pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin po tom zađe s onom papučom njezinom, da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj djevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka, kojoj uska, kojoj široka, ne može ni jednoj da pristane.
I tako idući od kuće do kuće, dođe i kući njezina oca. Maćeha njezina, kad je vidjela, da će carev sin doći i njihovoj kući da traži onu djevojku, ona nju pred kućom sakrije pod korito. Kad carev sin dođe s papučom i zapita, imaju li kaku djevojku u kući, ona mu kaže da imaju i izvede mu svoju kćer. Kad joj papuču on ogleda na nogu, ali joj papuča ne može ni na prste da se navuče. Onda carev sin zapita, imaju li u kući još kaku djevojku, a ona mu kaže, da nemaju više nikake. U tom pijevac skoči na korito, pak zapjeva:
- Kukurijeku! Evo je pod koritom!
Maćeha poviče: – Iš, orao te odnio!
Carev sin čuvši to potrči brže bolje ka koritu, ta ga digne, kad tamo, a to pod njim ona ista djevojka, što je bila u crkvi i u onijem istim haljinama, u kojijem je treći put bila, samo bez papuče na desnoj nozi. Kad je carev sin ugleda, on se gotovo obeznani od radosti, pa joj brže bolje papuču nazuje na desnu nogu, i videći, da joj je ne samo taman na nogu nego da je upravo i onaka kao i ona, što joj je na lijevoj nozi odvede je svome dvoru i oženi se njome.

ZLATORUNI OVAN

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, iziđe predanj ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kad ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći: “Ni po što, sinko! otac je tvoj poginuo s tom puškom pa hoćeš i tebi glave da dođe?” Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i predanj, pa mu reče: “Tvoga sam oca ubio, pa ću i tebe.” A on se uplaši pa rekne: “Pomozi Bože!” i nategne pušku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se donese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njegovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče: “Išti šta hoćeš da ti dam za tu kožu.” A on mu odgovori: “Ne ću je prodati ni po što.” U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru: “Kad on ne će tu kožu tebi da da, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti.” I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče kad to čuje, stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče: “Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave.” On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati kad čuje, odgovori mu: “Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome.” Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad na jedan put jedno devojče iziđe predanj, i zapita ga: “Za što, brate, plačeš?” A on joj srdito odgovori: “Idi s Bogom, kad mi pomoći ne možeš”, i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, “može biti” veli “da ću ti pomoći”. Onda on stane pa joj reče: “Kazaću ti, ali sam Bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći”, i pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio. Ona kad ga sasluša, reče mu: “Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti ipšartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela.” On se na to vrati kući i kaže materi kao od muke kako se s devojčetom našao i šta mu je kazalo. A mati kad čuje, reče mu: “Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao.” Onda on otide k caru i zaište mesto za vinograd i da mu se išparta gde će biti brazde. Car mu da sve i učini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posađen; drugo jutro – listao, – do sedam dana bilo već grožđe zrelo u njemu, a to je bilo vreme kad nigde nema grožđa. On nabere grožđa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami grožđa. Kad car to vidi vrlo se začudi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka reče caru: “Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista ne će moći učiniti.” Pa nauči cara te dozove ono momče i reče mu: “Od viljevskih zuba da mi načiniš dvor.” On kad to čuje, otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj: “Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti.” A mati mu odgovori: “Idi, sinko, opet: iza sela, ne bi li te Bog namerio na onu devojčicu.” On iziđe iza sela, i kad dođe na ono isto mesto gde je pre onu devojku našao, ona iziđe opet predanj pa mu reče: “Opet si, brate, neveseo i plačan.” A on joj se stane tužiti šta mu je sad zapoveđeno. Ona kad ga sasluša, reče mu: “Lako će biti i to; nego idi k caru i išti lađu i u njoj trista akova, vina i trista akova rakije, i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.” Onda se on vrati kući i pripovedi materi kako je bio opet s devojkom i šta mu je ona kazala. A mati mu opet reče: “Idi, sinko, ne bi li Bog dao da ti opet pomogne.” On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto gde će se grad zidati; on u veče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku: “E sad šta da mu radim? Ovo nije čovek, Bog zna šta je.” A on mu odgovori: “Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka;” i tako opet nagovori cara, te dozove momče i reče mu: “Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i iz toga grada. Ako mi je ne dovedeš, na tebi nema glave.” Momče kad to čuje, otide materi svojoj i kaže joj šta je car zapovedio; a ona mu reče: “Idi, sinko, traži opet onu devojku, ne bi li Bog dao da te opet izbavi.” On otide iza sela i nađe onu devojku, pa joj pripovedi šta mu je opet zapoveđeno. Devojka kad ga sasluša, reče mu: “Idi išti u cara galiju, i u njoj da se načini dvadeset dućana, i u svakome dućanu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i išti da se izberu najlepši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki dućan po jedan. Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj štogod zaište. Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi po što po to. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj štogod zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba iz levoga krila jedno pero, pa ćeš ih pustiti sve. Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad, a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: Govore ljudi: od kako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga. To će začuti i careva devojka, pa će se iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, – u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi. U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je. A ti onda zapali perce od orla, te će ti orao odmah doći, a ti mu kaži neka uhvati ticu, i orao će je uhvatiti. Posle će devojka baciti jedan kamičak u vodu, te će galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljušt od šarana i zapali je, i šaran će ti odmah doći, a ti mu kaži da nađe i proguta onaj kamičak, šaran će ga naći i progutati, a galija će odmah poći. Posle ćete dugo putovati na miru, pa ćete najposle doći između dve planine, onde će se galija okameniti i veliki ćete strah pretrpeti, i devojka će te terati da joj doneseš žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub će ti odmah doći, a ti mu podaj staklence i on će ti doneti žive vode; po tom će se odmah galija krenuti i doći ćeš sretno kući s carskom devojkom.” Pošto momče sasluša devojku, otide kući i kaže materi sve, pa onda otide k caru i zaište sve što mu je trebalo; car mu nije mogao odreći, nego mu da, i tako se on krene s galijom. Putujući tako svrši na putu sve kao što mu je rečeno, i dođe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao što mu je devojka kazala, on učini sve, dočepa se carske kćeri i sretno s njome dođe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendžera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak reče doglavnik caru: “Sad ga pogubi kako iziđe iz galije, drukčije mu ne možeš dosaditi.” Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama pa onda momci a najposle on, a car namesti dželata te kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu. Car je mislio onu carsku kćer za sebe uzeti, te kako ona iziđe iz galije, on priskoči k njoj te je stane milovati, a ona se okrene od njega pa reče: “Kamo onaj što se trudio za mene?” A kad vidi da mu je glava odsečena, odmah uzme živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oživi kao i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: “Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.” Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara, ako li ne će da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli ižene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda..

BASNE I POSLOVICE

MEDVED I LISICA

Neka lisica pođe iz svog brloga, da štogod ulovi za svoj trbuh. Putem susretne medvjeda, kojega upita:
- Dokle ćeš ti to, striče?
- Idem u ono selo, što se eno tamo vidi jer su me pozvali, da im kolo vodim.
- Mogu li i ja s tobom? – upita ga lisica.
- Pa hajde, – rekne joj medvjed.
Oni dođu u selo, tu ih lijepo prime i dadu ima da jedu; ali njima bijaše to malo, pa odu u kuhinju i stanu tražiti po sudovima da što pojedu. To maje opaze, pa neka za sjekiru, a neka za bilju, te medvjeda i lisicu protjeraju iz sela. Oni su jednako bježali ne obazirući se i misleći da ih još jednako gone i tako u sami mrak dođu do jednog sela. Medvjed tad poviče:
- Oh, što sam izgladnio bježeći!
- Be, ako si ti, i ja sam, – reče mu lisica, – nego idi u selo, pa nam donesi jedno ulišće meda, a ju će te dotle ovdje čekati.
Medvjed ode u selo, ukrade jednu košnicu meda i donese ju lisici. Lisica mu reče:
- Mi ne ćemo ovoga meda sada jesti, nego je bolje da ga za sutra ostavimo.
Medvjed na to pristane, te legoše i zaspaše. Poslije nekog vremena lisica se probudi, jer joj je na um pao med, pa počne vikati:
- Šta je, šta je?
Medvjed se probudi na tu njezinu viku i upita je:
- Tko te to zove?
- Eno u selu rodila jedna žena, pa me zovu da budem baba, a ja ne znam, što bih joj ponijela?
- Pa ponesi joj malo meda iz one košnice, – rekne joj medvjed. Lisica ode tad do one košnice i pošto se najede meda vrati se natrag.
- Kako si djetetu ime nadjela? – upita je medvjed.
- Površina, – odgovori lisica i zaspaše.
Oko ponoći lisica se opet probudi, jer joj na um padne još meda, pa stane vikati:
- Šta je, šta je? – Medvjeda probudi ta njena vika, i upita je: – Tko te to opet zove?
- Eno u selu, – reče mu lisica, – porodila se druga jedna žena, pa me zovu da budem djetetu baba, a ja ne znam, šta bih joj ponijela?
- Ponesi joj malo onog meda, – reče joj medvjed. Lisica ode do košnice, te kad se najede meda, vrati se medvjedu.
- Kako si nadjela ime djetetu? – upita je on.
- Posredina, – reče mu lisica i leže da spava. Pred zoru lisica se opet probudi, jer joj na um padne, da dokrajči onaj med. Ona se digne i stane kao i prije vikati: – Šta je, šta je?
Medvjed se opet na to probudi i vikne joj ljutito: – Ama, tko te to opet zove?
- Eno u selu porodila se još jedna žena, pa me zovu, da budem baba djetetu, nego bih li joj ponijela malo onog meda?
- Pa ponesi! – naredi joj medvjed. Ona ode do košnice, te pojede ostatak meda i suviše ogrebe košnicu, pa se vrati medvjedu.
- Kako si tomu djetetu ime nadjela? upita je on.
- Pogrebljina, – odvrati mu lisica.
Kad bude sutradan, ali medvjed bijaše jako ogladnio, pa rekne lisici da donese košnicu s medom. Lisica ode i donese ju praznu. Medvjed, kad spazi da nema ni malo meda u košnici, poviče joj:
- Kamo med iz košnice?
- Ne znam ja, šta me pitaš? – odgovori mu lisica.
- Ti si ga pojela.
- Šta govoriš, kad nijesi vidio. Nisam ja, nego si ga ti pojeo, – rekne mu lisica i tako se posvade.
Medvjed pođe da lisicu razdere, a ona mu reče:
- Hajdemo ovamo, ima jedno pravdalo, pa ćemo vidjeti, tko je izio med?
Lisica dovede medvjeda do jednih gvožđa, koja je bila već prije opazila, pa će reći medvjedu:
- De se zakuni na ovome pravdalu, da nijesi izio meda.
On joj rekne: – De ti prva, pa ću ja onda!
Lisica tad digne svoju prednju desnu nogu i polako je spusti na gvožđa i sitno reče: – Nisam ja izjela meda, tako mi ovog pravdala!
Medvjed digne tad svoju nogu i krupno rekne ko medvjed:
- Nisam ni ja, tako mi ovog pravdala! pa lupi stopalom po gvožđima što igda mogaše. Kad htjede da izvadi nogu iz gvožđa, ali ne mogaše, jer mu je bijahu uhvatila. Kad to opazi lisica, trči od medvjeda i bježeći mu dovikne: – E, moj medo, zaludu, što ti je golema glava, kad u njoj pameti nejma.

GOLUB I PČELA

Pošla pčela na potok da se napije vode. Sletela je na jedan kamen i počela piti. Omakla se s kamena, pala u vodu i počela se daviti. To je video golub s grane. Otkinuo je kljunom jedan list s drveta i bacio ga pčeli. Pčela se popela na list, krila su joj se osušila i ona je odletela.

Drugog dana došao je lovac u šumu. Opazio je goluba na grani, pa nanišanio puškom na njega. Videla to pčela, pa sletela lovcu na ruku. Bojeći se da ga pčela ne ujede, lovac je mahnuo rukom, a golub je odleteo.

JAREBICA I ZEC

Sedela jarebica na drvetu i cvrkuće, a pod drvetom leži zec. Najednom, čuju oni lavež pasa. Zec zašilji ušu, a jarebica će mu reći:

-          Ja se ništa ne bojim. Samo prhnem i nema me.

Samo što to izgovori, grunu puška i ubi je.

VUK I JAGNJE

Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik žeqan jagnjećeg mesa.

- Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. – Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!

- Gospodine vuče, – odgovori jagnje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?

- Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! – urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!

- Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, – odgovori jagnje.

- Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! – grmeo je dalje vuk.

- Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata!

- Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! – uporno je vikao vuk. – Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! – pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo…

Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

Laž  kao istinu nasilnik ima,-
krivdom se služi, vara u svemu,
slabije gazi, hrani se njima,
al  kraj će doći, jednom i njemu!

Zvali magarca na svadbu

Dremao magarac nad praznim jaslama, dok neko zakuca na vratа oborа. Каd, li kо је –  dоlеtela lаstаvicа nа svu prešu, tе rečе magarcu: Brže da idemo; pоslali su me po te na svadbu!

Upita ga sin:

Što će reći da tebe zovu stara а mene mlada nе, kad bih ja bolje i zapevao i zaigrao od tebe?

Valjda im је nestalo drva ili vode- odgovori magarac.

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ

У далекој земљи некој, иза брда, иза гора, на обали сињег мора колиба је била једна врло стара, трошна, бедна. У њој живи деда стари крпи мрежу и рибари, а баба му ручак кува и колибу она чува. Наоколо нигде света, нико туда да прошета. Тридесет и више лета живе они тако сами, деда пеца, баба чами. Једно јутро (беше тмурно) деда мрежу узе журно. Баби рече: – Ручак кувај, кућу чувај, а ја одох по свој чамац.  Понео сам добар мамац, па се надам, нећу крити, да ће данас рибе бити.

1

Навезе се он на море у освитак беле зоре. Мрежу баца, па се слади руке трља, браду глади, али мрежу – празну вади, не зна више шта да ради. Сунце зађе, већ се смрачи и небо се наоблачи, али рибе нигде нема и  деда се кући спрема. Тад још једном мрежу спусти, са чела му облак густи растури се и нестаде.

У мрежу му риба паде. Необична риба нека, гледа у њу с чудом дека. Велика је пола хвата, а сјаји се као од злата. Да би чудо било веће, риба људским гласом рече: – Шта год тражиш, ја ћу дати, само ме у море врати. Испунићу жељу твоју – било коју……Сад се деда смилостиви, пусти рибу нека живи, али жељу он не рече.

2

Спустило се већ и вече кад се кући врати деда, а баба га мрко гледа, па ће рећи:- Седи овде покрај пећи. Донео си празну торбу, јешћеш сада само чорбу. Деда седе и, док топлу чорбу једе, поче да јој, тако с реда, чудан случај приповеда. Кад је баба чула ово, одржа му страшно слово:- Од муке ћу сад пући.тебе, деда, треба тући. Што си тако луцкаст био, па си рибу испустио? Натраг хитај, жури, јури. Корито ми старо цури: нека риба, како знаде, одмах мени ново даде. И у тмини црној, густој, на обали морској пустој, у пучине бескрај гледа и позива рибу деда.- Ој, рибице, где си да си, дођи сада, мене спаси.Узбурка се сиње море и исплива риба горе. Морске вале репом сече, људским гласом она рече:- Кажи, деда, своју жељу, па се врати у постељу. И  деда јој онда рече каква жеља бабу пече.- Иди кући, деда, само, корито ће бити тамо. Обећање риба даде и у трену већ нестаде.Чим се деда кући врати, до корита одмах сврати, а корито лепо, ново.

5

Но, баба му рече ово:- Имам сада жељу врућу, хоћу сутра нову кућу. Не буде ли кућа нова, овде више немаш крова, већ одавде ти се сели,чујеш шта ти баба вели……И ујутру деда пође, на обалу морску дође па повика рибу гласно и рече јој сасвим јасно ту бабину жељу нову.- Испунићу жељу ову  - риба рече и – утече. Када кући дође деда, он у чуду само гледа: од колибе све од прућа створила се нова кућа.

7

Крај прозора баба седи и строго му сад беседи:- Нећу више кућу ову, имам опет жељу нову. Хоћу сада кућу другу! Хоћу у њој безброј слугу.Оде деда, рибу зове да јој жеље каже нове. Узбурка се сиње море и исплива риба горе. Чула риба шта га мори, па овако њему збори:- Иди одмах баби кажи испунићу то што тражи. Сазидаћу кућу другу, биће у њој безброј слугу. Риба рече и – утече. Весела је баба била, жеља јој се испунила. Добила је кућу другу, а служе је безброј слугу. Али деда баш зло прође. Чим он натраг кући дође, злобна баба викну само:- Слуге моје, ха’јте амо, одведите овог старца сад у шталу код магарца. Живи деда и у штали, на судбу се он не жали.

10

То је било у недељу кад испуни баби жељу, али, ето, већ у среду слуге опет зову деду:- Хајде, деда, баба зове, има, каже, жеље нове. Мал’ од чуда није пао кад је бабу саслушао:- Сместа иди, рибу тражи и  жељу јој моју кажи. Сад царица ја ћу бити, то ми мора испунити…..

12

Оде деда, рибу зове и говори речи ове:- Аој, рибо, муке веље, баба има нове жеље. Постала је сасвим луда, тражи опет свака чуда. А ја, ето, немам куда, морам да те зовем, молим, да јој чуди удовољим. Чула риба шта он жели, па овако њему вели:- И то ће се остварити, царица ће баба бити.Тако речеи – утече. Царица је баба била, на њој само чиста свила. И бисери око вратаи прстење све од злата. Блага силног она има, заповеда сада свима.

11

Кад у петак паде вече, тад слугама баба рече:- Доведите оног старца, у штали је код магарца. А кад деда пред њу клече, строго она њему рече:- Иди сада рибу тражи, па јој царску жељу кажи. Досадно ми царство ово, хоћу опет царство ново. На дну мора хоћу сада да ми буде нова влада. Златна риба, а не друга, да  ми лично буде слуга. Хајде, старче, не пркоси, царску жељу риби носи……Када рибу дозва деда, он понизно у њу гледа, па јој вели:- Мене, рибо, не весели што сад опет теби ходим, морам баби да угодим. Снашла су ме грдна чуда. Јесте моја баба луда, али не смем да се гложим, морам с њоме да се сложим .Жељама јој никад краја. Два дана јој царство траја, а већ неће царство ово, тражи, вели, царство ново. На дну мора хоће сада безумница да завлада. Ово царство да јој пружиши ти лично да је служиш. Када ово каза деда, риба њега само гледа.

14

Ћути риба, реч не рече, працакну се и утече.Чека деда, чека тамо све док није данак свано,али рибе нема више, деду наде напустише. Он уморан пође кући крај обале посрћући. Кад се близу куће нађе, не могаде да се снађе. Двора сјајног више нема, пред колибом баба дрема. Гледа деда чудо ово – ни корито није ново. Нескромне су жеље биле, па се нису испуниле.

15

Александaр Сергејевич ПУШКИН

Stihovi Ljubivoja Ršumovića

JEDNA MAMINA DAMA

Jedna mamina dama

Danas je ostala sama

Među čašama i teglama

Među loncima i šerpama

Među vanglama i peglama

I među šargarepama

Jedna mamina dama

Danas je ostala sama

Među plotnama i česmama

Među rernama i torbama

Među narodnim pesmama

I među ljutim čorbama

Jedna mamina dama

Danas je ostala sama

Odjednom joj dosadilo

Odjednom joj se priradilo

Pa je glancala i četkala

I veselije gletkala

Pa nije bila sama

A ostala je dama

Kako se ova devojčica “izlečila” od dosade?

BABAROGA

Ima jedna pećina stroga
U kojoj živi baba Roga

A ja sam valjda razumete
Jedno veoma hrabro dete

Pa sam rešio upravo stoga
Da joj pokažem njenog boga

Ali valjda znate i sami
Baba Roga se krije u tami

Nosim joj limun, nudim joj krušku
Al’ ona ni da pokaže njušku

Da li postoji il’ ne postoji
Uglavnom, ona se mene boji.

Za ovu pesmu Babaroga kompozitor Zoran Rambosek je napisao melodiju. Isto tako postoje kompozicije i za pesme: Telefonijada, Miš je dobio grip, Vuče, vuče, bubo lenja i druge

PONAŠAM SE POPUT PAŠE

Ponašam se poput paše
Svi se samo mene plaše
Dosta mi je ove slave
Priznanja će da me smlave
To miš reče ispred mačke
Pa pobeže naglavačke
Dosta mi je veličine
I svega što hrabri čine
Hoću malo da se bojim
Da osetim da postojim
Reče mačka ispred kera
Pa pobeže u dva smera
Šta mi treba da se prsim
Drugima račune mrsim
Hoću straha da me drma
Da se tresem iza grma
To pas reče ispred lava
Pa odmagli ko mećava
Pogledajte ovo lice
To je lice kukavice
Poručite svima našim
Rešio sam da se plašim
To lav reče ispred lovca
Sav pokunjen kao ovca

Da li se i vi nekada ponašate kao junaci iz pesme Ponašam se poput paše?

SONG O DEMBELIJI

Sreo sam jednog deliju
Traži zemlju Dembeliju

Putuje noćima i danima
Menja vozove i lađe
I ništa ga drugo ne zanima
Sem da Dembeliju nađe

Al niko ne zna gde li je
Put do zemlje Dembelije

Sreo sam ponovo deliju
Traži zemlju Dembeliju

Teme mu već osedelo
I lice od stida krije
Ništa mu nije vredelo
Dembeliju našao nije

Kad razmisliš malo zrelije
Nema zemlje Dembelije

Hand_points_2Ljubivoje Ršumovic – Poezija pdf

IZVOR: http://www.ljubivojersumovic.rs

Љубивоје Ршумовић рођен је у селу Љубишу, на планини Златибору, 3. јула 1939. године.

Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао 1965. године на Филолошком факултету, на групи за компаративну књижевност. Ожењен, има тројицу синова и троје унучади.

Почео је писати рано, још као основац, у Љубишу. Прве песме је објавио као гимназијалац, 1957. године, најпре у Ужичким “Вестима”, а затим у “Књижевним новинама“.

1965. запослио се у Радио Београду, у редакцији програма за децу. Свој литерарни рад успешно уграђује у емисије “Уторак вече – ма шта ми рече“, “Суботом у два“, “Весели уторак“. У тим програмима примећује “документарну поетику”, коју је усвојио од Змаја, и Душка Радовића, и Педагошку доктрину Џона Лока: “Што пре дете сматраш човеком – пре ће човек и постати!” 1968. прелази у Телевизију и ради познате серије: “Двоглед“, “Хиљаду зашто” и “Хајде да растемо“. Као телевизијски посленик написао је, водио и режирао преко шест стотина емисија. Једна од најпопуларнијих серија за децу “Фазони и Форе” имала је сто чедрдесет и две епизоде.

Поред програма за децу урадио је и неколико серија документарних програма. Таква је серија “Дијагонале – приче о људима и наравима“, у којима Ршумовић говори о појединим етничким групама, пуштајући припаднике тих група да сами дају карактеризацију својих саплеменика. То су емисије о: Мијацима, Брсјацима, Малисорима, Торбешима, Буњевцима, Ерама, Лалама, Дубровчанима, Бодулима, Шоповима, Горанцима, Пиперима, итд.

Објавио је 86 књига, углавном за децу. Најпознатији наслови: “Ма шта ми рече”, “Причанка”, “Певанка”, “Још нам само але фале”, Вести из несвести”, “Невидљива птица”, “Домовина се брани лепотом”, “Сјај на прагу”, “Рошави анђео”, “Зов тетреба”, “Успон вртовима”, “Песме уличарке”, “Северозападни крокодил”, “Пошто продаш то што мислиш”, “Опасан сведок”, “Не вуците ме за језик”, “Гујина стена”, “Буквар дечјих права”, “Три чвора на трепавици”, “Тајна ледене пећине” и “Бели пакети”.

У Позориштима је извођено више његових дела: “Шума која хода“, “Невидљива птица“, “Баба рога“, “Рокенрол за децу“, “Успавана лепотица“, “Ау, што је школа згодна“, “У цара Тројана козје уши“, “Снежана и седам патуљака“…

Добио је књижевне награде: “Невен“, “Младо поколење“, Награду Змајевих дечјих игара, Бранкову награду, Октобарску награду града Београда, Горанову плакету, Вукову награду, Златни прстен Фестивала песника за децу у Црвенки. Награду “Породица бистрих потока” Удружења књижевника Србије, прву награду за драмски текст “У цара Тројана козје уши“, на Фестивалу Позоришта за децу у Котору, награду Политикиног забавника за књигу “Три чвора на трепавици” и Инстелову награду за поезију 2008. Први је добитник награда: “Душко Радовић” са титулом “Сарадник Сунца”, награде: “Мирослав Антић“, 2008. за књигу “Бели пакети“. 2009. године добио је престижну награду “Бранко Ћопић” за књигу прича “Сунчање на месечини“. и титулу Принц Дечјкег царства Тамарис у Бања Луци.

Добио је, такође, и две запажене међународне награде: “Пуља” у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду УНЕСКО-а за “Буквар дечјих права“, на светском конкурсу за књигу која пропагира мир и толеранцију.

Дела су му преведена на више страних језика.

Аутор је три уџбеника за основне школе: “Деца су народ посебан” – (други разред), за изборни предмет Грађанско васпитање, и “Азбуквар” и “Писменар” за први разред.

Упоредо са књижевним радом бавио се и спортом. Оснивач је, такмичар, и први председник Карате клуба “Црвена Звезда“. Био је председник Карате савеза Србије, и савезни је судија у карате спорту.

Од 1986. до 2002. био је директор Позоришта БОШКО БУХА. Председник је Културно просветне заједнице Србије и један од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића.

Један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије, у којој је актуелни председник Скупштине.

Живи и ради на Слободној територији, недалеко од Београда

SILA NIKOM NIJE MILA – Tekst: Ljubivoje Rsumovic – video

One comment on “LEKTIRA

  1. Hey There. I found your blog using msn. This is a really well writren
    article. I will be sure to bookmark it and copme backk to read
    more of your useful information. Thanks for the post.

    I will definitely return.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s